Давид  Лалић ''МОНОГРАФИЈА КУЛТУРНО ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ ОПШТИНЕ АНДРИЈЕВИЦА''

Пише: Давид  Лалић,књижевник 

''МОНОГРАФИЈА КУЛТУРНО ИСТОРИЈСКИ СПОМЕНИЦИ ОПШТИНЕ АНДРИЈЕВИЦА''

Основно обиљежје Црне Горе у деветнаестом вијеку је живот у племенима. Племе Васојевићи је смјештено у источном дијелу Црне Горе. По Јовану Цвијићу Васојевићи су највеће српско племе, 1921. године имали су 5.000 домова. Становништво је мјешовито по поријеклу. Језгро племена, које чине многа братства, чува предање, да сви, воде поријекло од заједничког претка, војводе Васа, по коме се и племе тако назвало. Заједничка им је слава Свети Архангел Михаило.

Васојевићи су се, из Лијеве Ријеке ширили и заузимали околне територије, потисли и асимиловали стара племена Букумире и Лужане, па се проширили на долину Лима, гдје су тако покорили веома старо племе Србљаке, најзад су у своје племе асимиловали и племе Шекулар, касније наставили ширење према Ругови и Метохији. Средишње вароши су Беране, Андријевица и Лијева Ријека.

Симо Шобајић, истиче Васојевиће као најбистрије племе.

Готово независна, у својој природној тврђави, црногорска су племена стално водила борбу са Турцима. Њихова историја, последњих пет вјекова, је историја највећег јунаштва, које се не може замислити. Нека њихова дјела превазилазе машту. Човјек се развијао само у духу јунаштва, до себичности и окорелости. Постојао је само јунак. Јуначка сујета, јуначки понос, охолост, су безгранично истицани. Оно што је испуњавало живот сваког члана племена, основна мисао у животу, било је јунаштво, Чим изађе из колијевке, дијете почиње ''трчати за славом и споменом'', каже Марко Миљанов, славни војвода кучки. Тако су осјетљиви, кад су у питању част и достојанство, племе и братство, да се сваки брижљиво чува од сваке увреде. Ако би се увреда пак догодила, « падне глава ». Не треба, ни ради чега, живот ономе ко остане без образа. Народни идеали, јуначко име и част су драгоцјенији од живота. За ове идеале умиру, не само са стоицизмом, него како пјесма каже, ''смрти се ругају и смију''. Мајке и жене више воле кад им мужеви и синови с чашћу погину, но да су с најмање повређеним образом остали у животу. Родитељи не знају за жалост и тугу ако су њихови јуначки погинули. Ови су људи готово изашли из стварног живота, они су занемарили све друге послове, нарочито презиру трговину и богатство. Готово, само жене раде и старају се о свакидашњим потребама. Оне су остале ближе животу, готово су човечније. Увијек у жалости за неким од својих, обучене су у црнину, како кажу, у спомен несрећне битке на Косову. Нема интимног живота, никад се не говори о жљубави. Подсмевања и шале, може се рећи, да нема. Људи црногорских племена су врло озбиљни, озбиљни до укрућености. Над свим, осталим, преовлађују два осјећања: племенска слава и част и национална мисао или ''вјера Обилића'' главног Косовског јунака. Црногорци су испуњени ''вјером Обилића'', као Јевреји, старога завјета, вјером у Јехову. Главна духовна храна су им предања о Косову и српској Немањићкој држави. Сви су прожети мишљу ослобођењу српске земље од туђинског јарма. Изгледа да је код црногораца било најмање демократије међу Динарцима. Једнакости је било само међу јунацима. Остали су ''никоговићи'' и они нијесу имали иста права. Они необично, до гордости, цијене ''лозу'' - поријекло. Код њих је култ славних предака чак јачи од вјерских осјећања. Зато они знају своје претке за десет, петнаест и више ''пасова'' - колена уназад.

Исидора Секулић је видјела црногорце као људе високог ранга, кућевиће, коренике, јунаке и трпиоце: ''Неко господство их држи, да ли од старих, на Косову разбијених; племића и господе, или од самоће и пустиње, у којима има увијек религије, морала и интелекта''.

Симо Матавуљ је далматински србин.. У цетњској гимназији је био професор француског језика, инспектор школа у Црној Гори и васпитач синова кнеза Николе Петровића. У Црној Гори је боравио шест година од 1881 до 1887. По Матавуљу, људи, у Црној Гори, се дијеле на двије друштвене категорије: кућевиће и никоговиће, средине нема!

Дипломатски кругови, поготово након Првог свјетског рата, сугеришу ''мирољубивој'', лицемерној Европи да је Балкански човјек, а самим тим и човјек са ових простора, ''с оне стране добра и зла'', заборављајући, наравно не случајно, све вјекове историјске услуге Балкана мајци Европи. И ето, зла коб се поновила: жртва, бранитељ не само свога већ и свеколиког европског и цивилизацијског, остала је и после оба свјетска рата, па и овог последњег ''нашег'', не само непризната, већ и презрена од саме исте Европе, која осим суровости Балкана, проузроковане трагедијом и није видјела ништа друго до просте ''балканштине'' и примитивизма. Историјски извори, са тих позиција, још у дванаестом вијеку говоре за Србе да су суров народ, дивљи народ. Ово посебно важи за Црногорце. Посебно када су ослоњени на ауторитет државне власти, они не прежу ни од највећих злочина, наводећи пример из књиге ''Племе Кучи у народној причи и пјесми'', војводе и писца Марка Миљанова: ''Свештеник, Ђуро Кусовац, Љуботињанин ''прославио се'' убиством једног сиромаха из села Живковића, Јока Дуракова: ''Он бијаше доша војводи Мирку да се пожали на Дрекаловиће ( најјаче братство у Кучима ) како га бију, зато што је од нејака и доста феретизна братства Живковића. Поп Ђуро, рече му: ''Примакни главу да видим је су ли те били, или лажеш војводу Мирка''. Он је сага главу, да покаже ране, а поп Ђуро му је откиде, једним замахом говорећи: ''Е неће те више бит''.

Цинизмом европске ''цивилизације'' на патриотске и слободарске муке, лишене ропског менталитета, наступиће неколико тешких и тамних вјекова турске владавине на овим просторима.

Тек крајем осамнаестог вијека, сазреће историјске прилике, да се након петстогодишње хајдучије, ратовања у Војним крајинама на ободу Аустроугарске империје и непрестане борбе за очување идентитета и духовности, збаци туђински јарам.

Но и то за кратко. Даљи слијед догађаја, средином и на крају двадесетог вијека наступају велике културне и друштвене промјене, чији је исход још неизвјестан.

Југословенски народи, остваривши у Југославији своју националну, културну и свеколику еманципацију, за последње 73 године, разишли су се и пошли својим самосталним и независним путевима, неки мирним а неки у крви пливајућим.

Пјесник, књижевник и хроничар Ратко Делетић, користећи заоставштину Томаша Катанића, проте Милоша Велимировића, Дечанску хрисовуљу из 1220 и 1230.год., Дубровачки архив, « Зборник попа Драгоља » и запис из 1349.године уписан у манастиру Чечево, којег је сачинио Смиљ Дабижов, звани Василије, везује за име Андријевица, 1215.годину: ''Ово мјесто назваше по Мирослављевом сину Андрији Немањићу, који сагради 1215.године манастир на Доброј Реци ( Злоречици ) на Грацу - Божиће. Манастир је подигнут по узору рашко - моравске школе и био је под управом Високих Дечана, као и сва Комска жупа која је припадала Дечанском метоху.

Хиљаду шестстотина деведесете године, послије сеобе Срба под Арсенијем Чарнојевићем, становништво Горњег Полимља било је изложено страховитом покољу. Турци су овај покољ узимали као примјер за застрашивање осталих племена пријетњом: ''Горе ћете проћи него што су прошли Васојевићи''..., како у писму Сулејман паша Бушатлија пријети кучком војводи Ивану, у извештају од 06.04.1690.године. Послије овог покоља, подручје Васојевића је остало пусто, па је настала дивља отимачина земље. Сиромашна арнаутска племена Клименти су се спустили са планина и запосјели плодна земљишта у долини Лима и његових притока.

Нема историјских података о томе колико су страдали Васојевићи 1712.године, када је турска војска под командом Ахмед - паше са педесет хиљада војника стигла до Царевог Лаза, као ни из најтеже године у историји Црне Горе, када Нуман - паша Ћуприлић у јесен 1714.године са стодвадесет хиљада војника, сатрије и сажеже Црну Гору и раскопа цркву и манастир на Цетињу.

Оно што је за Црну Гору била 1714. година, за Васојевиће је била 1738. година.

Те године, у љето 1738.године, Ходаверди - паша Махмутбеговић из Пећи, ударио је на Васојевиће. То је била једна од највећих разура Васојевића. Све је спаљено, а становништво изложено најсуровијем турском зулуму. Што није под мач стављено, поведено је за Пећ и продато као робље. Те године су спаљене све цркве и манастири у долини Лима. Подручје Васојевића је остало пусто, како каже др Јагош Вешовић: ''за дуги низ година нико није огња зажижао''!

1756. и 1768. године понавља се 1738. година у свој окрутности. Кариман - паша и Џин - паша ударају из три правца на Васојевиће. Отуда у Коњусима топоними, Бјежанијска пећина и Робов лаз.

Раја је поред намета и зулума, била тешко обесправљена да нико није смио носити било какво оружје, раскошну одјећу, имати кућу као турчин, ни коња јахати јавно...

1809. године Васојевићи се стављају под заставу Карађорђа

како каже Павле Ровињски, а 1852. године Васојевићи прилазе Црној Гори.

Период од 1852. до 1878. године, до Берлинског конгреса, карактеришу успјешне ослободилачке борбе, које се с правом могу назвати, за подручје Васојевића, период Миљана Вукова, јер је «остао побједник над Турцима у свим ратовима од 1852. до 1878.године»!

Берлинским конгресом, 1878. године, територија Црне Горе више је него удвостручена ( са 4.400 км на 9.400 км квадратних ). Ослобођени су градови Подгорица, Никшић, Колашин, Бар и Улцињ, а подручју Васојевића је враћено тринаест села: Велика, Мурино, Машница, Улотина, Грачаница, Луге, Цецуне, Трепча, Мезгаље, Улица, Марсенића Ријека, Ђулиће и Мимиће.

Потом долазе 1912. Први а 1913. Други Балкански рат, 1914. и Први свјетски рат.

Биланс жртава Балканског рата који се односи на Васојевићку бригаду је 1.113 и 9.438. из Црне Горе. Само у тродневним борбама на Бардањолту, у опсади Скадра, пало је преко три хиљаде црногорских војника.

У рату са Бугарима 1913. који је отпочео изненадним нападом Бугара на српске положаје преко Злетовске ријеке и Брегалнице 30, јуна, Црна Гора је послала у помоћ Србији једну дивизију, под командом сердара Јанка Вукотића, у чијем саставу су учествовали Васојевићи са два комбинована батаљона. Комбинованим батаљоном од бораца Андријевичког, Полимског и Величког батаљона командовао је Стефан Новичин Драговић из Ђулића.

23. новембра 1915. године формиран је Васојевићки одред а за његовог команданта је постављен војвода Лакић Војводић из Коњуха. Задатак одреда је био да штити одступницу српске војске према Подгорици, Скадру и савезницима на Јадрану. Одред су чиниле двије бригаде: Васојевићка бригада, којом је командовао Урош Ђукић и друга Доњовасојевићка бригада, командовао Маријан Вуковић.

За борбе и славу, за јунаштво и пожртвовање, Васојевићки одред је добио признање Врховног команданта краља Николе, упућено команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу:

''Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, на храбром и неустрашивом држању у борбама према надмоћнијем непријатељу...! Истрајте јуначки соју Васов, велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом, док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!''

17. јануара 1916. године, ступила је на снагу одлука о престанку дејстава непријатеља на територији Васојевића, при чему су отпочели преговори које је наметнула непријатељска команда.

Шест мјесеци након овога, огромна већина Васојевићких најелитнијих људи и ратника, наћи ће се по логорима Аустрије и Италије.

У току народноослободилачке епопеје и револуције од 13. јула 1941. године до 15. маја 1945. године за слободу је пало 666 бораца, из Андријевичког среза. У истом периоду од фашистичког терора изгубило је живот 847 становника овог краја.

Око 3.500 бораца из овог краја је учествовало у борби против окупатора.

Са подручја Андријевице и Берана погинуло је 1.400 бораца НОВ-е.

На подручју Андријевичког среза је избачено из строја 4.720 непријатељских војника и старјешина и заробљено 1.570.

На простору Андријевице, вођена је чувена «Андријевичка операција», која се изучава на свим војним академијама свијета, под називом ''Драуф-Генгер'', или ''Дрзник'', у којој је око Великог Крша и Рајичића Дола на Пеовима погинуло 1.200 војника ''Принц Еуген'' и ''Скендер бег'' дивизије,а око Андријевице, Улотине и Мурине још око 1.300. Иза тога ће услиједити геноцид у Велици, скриван 70 година.

Петнаест, проглашених народних хероја је са овог подручја.

Андријевица је, прво среско мјесто ослобођено у поробљеној Европи. Овдје је сазвана и одржана прва Народна Скупштина у границама бивше Југославије.

Сва слава Васојевићког оружја је на Књажевцу, некад Радуновцу, имању Дабетића, гдје влада тишина и вјечност. Књажевац је лична карта свих Васојевића. На њему је историја и култура Васојевића, славни епски музеј, који чува од заборава славу и драму једног народа, који је претрпио нечувене муке а војска чињела чуда од јунаштва.

На тој историјској позорници је 28 споменика са око 1.500 имена, која се никоме нијесу покорила, никоме нијесу дозволила да макар једну ноћ преспава мирно на нашој земљи, почев од спомени-ка шестоугаоне пирамиде, која се завршава фигуром двоглавог орла, окренутог према Скадру, да мртвим ратницима однесе глас живих, о сјећању на подвиге шест батаљона Васојевићке бригаде, учеснике Првог и Другог Балканског и Првог свјетског рата ( погинуло 745 бораца). Изграђен је на Цетињу из једног комада црног мермера, донесен на рукама уз Куче па преко Комова.

Књажевац је храм за хероје.

Имао је Књажевац част да 17. септембра 1925. године дочека краља Александра, ослободиоца и ујединитеља.

На Књажевцу, мртвом пољу славе, је споменик Совјетским војницима, црвеноармејцима, погинулим у Другом свјетском рату у борбама у Андријевичком крају 1942.године.

На Књажевцу су се срела два легендарна јунака Марко Миљанов и војвода Миљан Вуков, схвативши игру књаза Николе Петровића,умирили војску и овај први командовао Васојевићима у бици на Новшићу 1879. године, у којој ће погинути Шујо Шћепанов.

На Књажевцу је стријељана Радосава Крџић, чија је једина предсмртна жеља била да добије иглу запучаљку, да сукњу скупи око ногу да се, погођена непријатељским зрнима, ни мртва не обрука.

Студент Милета Лашић, јединац, члан КПЈ, из Мојковца, скочио је рањен у Лим и допливао до куће Ђока Рачића. Кад је изашао, кад се нашао крај неке врбе, мислећи да се спасио и избјегао смрт, кошуљом је заустављао крв из рана. Тада су двојица припадника италијанске милиције са Моста Бандовића притрчали опалили пушкама и убили га. Мртвог су га вратили на стрелиште, 25.јула 1943.године.

У том моменту је грунула пјесма бесмртника ''Хеј Словени''! Италијани су се нашли у чуду, па је генерал италијански, који је спроводио наређења Пирција Биролија, видећи чудо невиђено питао: ''зашто не плачу кад ће за пет минута бити убијени?''

Историја је на Књажевцу гласнија него игдје друго, јер ''Лим тече, а камен памти'', датуме, године, вјекове, жалост, пјесму, славу, срамоту...

Ван спомен парка Књажевац је још 41 споменик или спомен обиљежје, из различитих историјских периода, као и два манастира и тринаест цркава.

На представљању ове Монографије, о којој су, говорили књижевници Добрашин Јелић, Мираш Мартиновић и Давид Лалић, указао сам на неопростиве грешке које су умањиле вриједност исте, због незнања и импровизације, оних који су политички ''ведрили и облачили'' на штету најславнијег периода Српске Васојевићке историје и културе, добу ''кад су живи завидјели мртвима''! Овој монографији недостају припремљени прилози, које је Центар за културу елиминисао при преузимању, од мене, писаног материјала за монографију, због историјске истине и чињеница, које би, актуелној власти у вријеме писања, ''засметале'' у окружењу, на путу дукљанизације и фалсификовања историје, елиминишући моје име и стављајући да је приређивач Центар за културу, тако да не зна се ко ју је написо, а ни ко ју је одобрио:

- зашто није писана Ћирилицом, на чему сам инсистирао

- неадекватан назив, избацити ријеч општина у наслову

- недостаје рецензија,

- ријеч и име приређивача,

- предговор и садржај

- Балкански ратови,

- Први свјетски рат,

- комитски покрет,

- васојевићка афера - стријељани у њој Јојић, Ђиновић, Рачић,

- нато агресија,

- коњушка универза - споменик попу Милошу Бабовићу,

- списак добитника златне и сребрне Обилића медаље из ГВБ

- прилози: - припремљен протокол погинулих, умрлих и несталих војника у ратоовима 1912 и 1913. год,

- припремљен списак бораца Горњовасојевићке бригаде, који су погинули, стријељани и умрли од 1912 до 1921. год.,

- припремљен списак бораца НОР-а који су погинули у периоду од 1941 - 1945. године,

- опширни припремљени прилози о црквама и манастирима,

- биографије војсковођа... барјактара, јунака...

Избор текстова, из литературе, за монографију извршио је Давид Лалић, користећи најеминентније историчаре за одређене историјске периоде, као др Миомир Дашић, др Радослав Вешовић, Павел Аполоновић Ровињски, др Слободан Томовић, др Вукић Илинчић, др Милутин Фолић, др Новица Ракочевић, др Светозар Томић, Миодраг С. Јоксимовић, мр Миле Бакић, Велимир Терзић, Марко Цемовић, др Марко Кнежевић, Милинко Стојановић, Драгослав Михаиловић, Милешевски записи, Драган Радевић, Саво Греговић, Радован Лекић, Владимир Дедијер, Томаш Катанић, прота Милош Велимировић, мр Адам Стошић, др Станко Нишић, др Момир Булатовић, др Драгомир Кићовић, Митар Ђуришић, проф Горан Киковић, Бранислав Оташевић, др Вујадин Оташевић, проф Славо Шошкић, Владимир Дубак, др Јован Ердељановић, Јован Цвијић, Ратко Делетић, Михаило Ашанин, Будимир Алексић..., око 60 компетентних истраживача наше прошлости.